ZAPISI U OSAMI

Чехов је у свом драмском опусу написао пет драма: Иванов, Галеб, Ујка Вања, Три сестре и Вишњик. Све те драме, поред протока времена, једнако представљају изазов за сваку нову генерацију редитеља и глумаца. Та изазовност је директна последица ирационалности и немања увек јасног одговора на питања са којима се читалац суочава. Заправо, колико год да се враћате читању Чеховљевих драма, увек се јављају нека нова питања која раније нисте увидели, или нисте препознали. На крају схватате да тај бескрај од питања, који уме да читаоца обесхрабри, заправо није ништа необично . Она су саставни део личности која се зове Антон Павлович Чехов. Тачније речено, зову се Ч еховљев морални кодекс . Верује се да је време дестабилизације културе дубоко повезано са процватом „комплексности“ коју је у својим делима тако добро и садржајно обрадио Ф. М. Достојевски. Али исто тако се верује да је стваралаштво А. П. Чехова контратег тој комплексности. Људска аксиоматика којој Чехов у својим делима поклањ

A.P.Čehov Kada je 1881. godine, na vrhuncu svoje popularnosti, Sara Bernar, francuska glumica svetskog glasa pred čijom glumom su gledaoci ostajali kao u transu, u okviru svoje turneje posetila Moskvu, u jednom od lokalnih listova osvanuo je sledeći komentar: „ Pre dva dana, Moskva je znala samo za četiri elementa, danas ne može da prestane da priča o petom. Ona je znala samo za sedam svetskih čuda, a sada, svakih trideset sekundi ona proklamuje postojanje osmog. Neka vrsta primitivne ludosti zavladala je u našim glavama. Ali mi, lično, daleko smo od toga da se divimo talentu Sare Bernar. Njoj nedostaje plam koji jedini može da nas natera na suze. Veoma inteligentna, ova dama poseduje jednu krajnje efikasnu tehniku – njena gluma je dobro naučena lekcija, ali se tu oseća manjak talenta, a mnogo više napornog rada“. Iza ovih redova, svojim potpisom je stajao Antoša Čehonte, odnosno Anton Pavlovič Čehov, čovek koji je u ruskoj, i ne samo ruskoj, dramskoj i proznoj književnosti ostav

Značajnu ulogu u dešifrovanju Čehovljevog moralnog kodeksa imaju glumci i reditelji. Od njihovog razumevanja Čehova, u velikoj meri zavisi koliko će publika, sve ono što je Čehov nazvao „suštinom života“, shvatiti. U vreme kada je Čehov napisao dramu „Ivanov“, u ruskim pozorištima je glavni glumački izraz bila teatralnost. Glumci su svojom igrom prikazivali formu osećanja, a ne njihov sadržaj. U to vreme, to je bio trend koji je preuzet iz Zapadne Evrope. Jedan od glavnih predstavnika takvog glumačkog izraza bio je poznati engleski glumac ser Henri Irving. Bio je to period kada su pozorište i drama počeli da se udaljavaju jedno od drugog. Treba reći da je u dobroj meri na to uticalo i saznanje da je pretežni oblik scenskog prikaza u to vreme bila komedija. Priče o hipokriziji, tvrdičluku, licemerstvu, pretvaranju, pohlepi itd. uvijene u oblandu komike, bile su rado gledane. Primera radi, u Rusiji su u to vreme komedije A. N. Ostrovskog bile sastavni deo repertoara svakog iole ozbiljn

„Pozorište poseduje jedno izvanredno svojstvo: talentovan glumac uvek nalazi inteligentnog gledaoca“ V.E. Mejerholjd Pozorište je prostranstvo igre, prostranstvo slobode. Savremeno pozorište je postalo pozorište traganja. Tu se igra sve, tu se traga za novim izrazima misli. Upravo to sve, scenski uobličeno biva dostupno gledaocu. Gledalac je aktivan učesnik pozorišnog čina. On zajedno sa glumcem na sceni, pod naletom novih okolnosti, traži u sebi, ne svoje crte lica već svoj izraz lica. Biti gledalac u pozorištu znači zauzeti stav prema njegovoj raznolikosti i sveobuhvatnosti. Čovek je sastavni, neotuđivi deo društva. Vrednost jednog društva, između ostalog, meri se njegovom glađu za dramom. U zavisnosti od te gladi imamo i određenu količinu pozorišnih aktivnosti. Upravo ta čovekova glad pozorištima daje energiju, sposobnost da pronađu vezu sa životom i stvaralačko oduševljenje, pokreće pozorišta da se bave onim što je savremenom čoveku važno. Na taj način pozorište doprino