Постови

UKLJUČIVANJE GLEDAOCA U POZORIŠNU PREDSTAVU

Слика
Savremeno pozorište je u želji, ne samo da očuva gledanost već i da je proširi, orjentisano da traži nove oblike interakcije sa gledaocima. Publika traži uzbudljivo pozoriše koje će držati pažnju gledaoca, koje neće dozvoliti gledaocu da odvoji pogled od scene. Ovom prilikom osvrnuću se na dva načina putem kojih savremeno pozorište, menjajući pre svega formu, teži ka tome da uspostavi jači i direktniji odnos sa gledaocem.
Prvi način izražajnijeg držanja pažnje gledaocu je ukidanje granice između scene i publike. Tim postupkom savremeno pozorište menja oblik, gledalac postaje direktan učesnik priče. Uspostavlja se jedna vrsta dijaloga na relaciji glumci - publika. Taj dijalog uključuje gledaoca u ono što se na sceni dešava, pa samim tim pozorište počinje da govori jezikom publike. To dalje iziskuje uvođenje određene tehničke stilizacije. Šta se podrazumeva pod tehničkom stilizacijom? Podrazumeva se ukidanje četvrog zida putem replika koje glumac upućuje gledaocu. Ukidanje na taj način č…

KO KOGA PLJUJE?

Слика
Pre par godina kada sam pratio 59. Sterijino pozorje na kojem je prikazana predstava „Princip (Mali mi je ovaj grob)“ u izvođenju Šaušpilhaus teatra iz Beča, u režiji Mihala Zadara a po tekstu Biljane Srbljanović, u foajeu Pozorišta mladih, gde je bila izvedena predstava, čuh sledeće „Ja ne volim Srbljanovićku. Ne volim je što je lezbejka i što pljuje po svom narodu.“ Rečenica koju sam čuo svakako da nije usamljena, što može da predstavlja značajan problem ne samo kada je u pitanju odnos prema pojedincu, već i kao način formiranje stava prema nekim drugim pitanjima. Priznajem lekasika koju sam čuo nije primerena, štaviše - takav rečnik je prilično daleko od mene - ali me je izrečeno podstaklo da razmišljam o tome kakvu sudbinu ova savremena dramska spisateljica, čiji su tekstovi doživeli veliki broj premijera ne samo kod nas nego i u inostranstvu, doživljava kod nas.
Nije sporno da odnos prema pojedincu treba da bude heterogen. Nije sporno da pojedinac treba da ima kritički stav prema …

PROROČANSTVO ALFREDA ŽARIJA

Слика
“ Svaki je čovek u stanju da pokaže svoj prezir prema svireposti i gluposti vaseljene time što će od svog života stvoriti pesmu nekoherentnosti i gluposti.”
Autor citirane rečenice je Alfred Anri Žari, tvorac "Kralja Ibija". Ta rečenica je od esencijalne važnosti kada se govori o dramskom stvaralaštvu ovog nadasve neobičnog čoveka. Jednom prilikom jedan moj pozorišni poznanik je rekao kako treba biti prilično lud, ili fantasično genijalan u pozorišnom smislu, pa na scenu postaviti "Kralja Ibija". Onaj ko ne poznaje ovaj dramski tekst, mada teško da se taj tekst može tako i nazvati, našao bi se u čudu na izrečenoj rečenici o ludosti i/ili genijalnosti za hvatanje u koštac sa scenskim prikazivanjem ovog teksta. Ipak, mesta za čuđenje nema, jer to jeste baš tako kao što je moj poznanik rekao. Sam tekst” Kralj Ibi”, kojeg je Žari ponudio u okviru trilogije „Kralj Ibi“,„Ibi kukavica, i „Okovani Ibi“, teško da se može nazvati dramskim tekstom u pravom smislu te reči. Pre b…

OD KRITIKE DO DIJALEKTIKE U CILJU RAZVOJA DEMOKRATIJE

Слика
“ Kritika je je utvrđivanje i razlikovanje onoga što je dobro ili vredno od onoga što je rđavo ili slabo. Dijalektika pojave razmatra u večnom kretanju i menjanju.”
Kada kažemo dijalektika u pozorištu prva asocijacija je Bertold Breht. Isto važi ako bi rekli i politika u pozorištu. Njemu zapravo dugujemo te pojmpve koji su se odomaćili u teatru. U istoriji pozorišta nosioci dijalektike u pozorištu su nesumnjivo Henrik Ibzen i Bertold Breht, i pored toga što između njih postoji veliki vremenski razmak. Ibzen kao onaj ko je temelje postavio, Breht kao onaj ko je na tom temlju kuću sazidao.
Dijalektike u pozorištu ne bi bilo da nije pre toga razvijeno tzv. “kritičko pozorište” koje je vezano za Ibzena. Njegove predstave “Nora”, “Aveti” i “Narodni neprijatelj” predstavljaju tri kamena temeljca na kojima počiva kritičko pozorište. Tako npr. predstava “Nora” (Lutkina kuća) je izazvala u društvu neviđenu eksploziju koja je u temelju poljuljala tadašnje stubove društva. Tom predstavom Ibzen j…

АНА КАРЕЊИНА ИЗМЕЂУ МУЖА И ЉУБАВНИКА

Слика
Такав је свет: нехуман и суров. Судбина Ане Карењине је судбина два човека. Први човек је Алексеј Александрович Карењин, представник вишег сталежа, бирократије Петерсбурга. Толстој је Карењина осмислио као позитивну особу. Кроз Карењина аутор романа говори о важности породичних веза, као и о светости мајчинске дужности. Међутим, није само Карењин страдалник, већ је то и Ана. Она за ту патњу криви мужа. У очима свих јунака романа, осим Ане, Алексеј Александрович Карењинн је интелигентан, образован, и, без сумње, дубоко пристојна особа. Њега осуђује једно Ана. Можда зато што га не воли, и никада га није ни волела, а можда и због тога што га зна боље од других. На једном месту у роману Ана каже "Наравно, он је увек у праву, он је хришћанин, он је великодушан .. Они кажу да је верник, моралан, поштен, интелигентан човек ! Али они не виде оно што ја видим. Они не знају како је задавио осам година мог живота ... да никада није размишљао о томе да поред себе има жену којој је потребна љ…

NOVOGODIŠNJA ČESTITKA

Слика
Želim vam da na novoj stranici knjige života ispišete samo lepe redove. Srećna nova 2017. godina!

ГОГОЉЕВ „ШИЊЕЛ“ – ПРИЧА О УНИШТАВАЊУ „МАЛОГ ЧОВЕКА“

Слика
Основна идеја приповетке „Шињел“ је прича о „малом човеку“, који је осакаћен и опљачкан од стране државе. У једном, усудио би се рећи, сјајном прозном колориту, сатканом од игре речи, Гогољ је скоро до савршенства на светло дана изнео своју запитаност, своју забринутост о страдању „малог човека“ у суровом свету.
Прича о Акакију Акакијевичу Башмачкину, главном јунаку, је прича о човеку, о његовом животу и смтри која наступа под налетом друштвених околности. Бирократски државни апарат доводи човека у стање тупости, до тога да човек губи смисао сопственог постојања. Живот човека у бирократском апарату се своди на досадне и смешне државне папире. Своди се на живот без живота. Због тога не изненађује једна врста „просветљења“ којем приступа Акакиј Акакијевич приликом сазнања да је потребно да сашије нови шињел. Тај нови шињел постаје нешто због чега човек почиње да живи, постаје нешто чему се човек, после обиља безнађа, почиње надати, постаје нека ствар којој се човек, услед све муке и нема…